Zeleno srce Srbije-Sokobanja

Pre samog dolaska u Sokobanju moja očekivanja su bila visoka. Čula sam utiske ljudi koji su je već posetili, neki se čak i više puta vraćali i svi su bili oduševljeni. I tako sam ja rešila da se i sama uverim u to. Iako nije baš blizu, do nje se stiže brzo jer sve do Aleksinca putujete autoputem, a kada se isključite sa autoputa od Sokobanje vas dele samo 30 km. Međutim, tih 30 km ume da se oduži. Prvi razlog je to što prolazite kroz centar Aleksinca gde vas očekuje mnogo skretanja, a drugi je što nakon izlaska iz Aleksinca prolazite pored samog Bovanskog jezera, gde je lepo svratiti i uživati. Stigavši u Sokobanju, na momenat sam bila razočarana. Zapitala sam se čemu taj epitet "zeleno srce Srbije". Sve što sam mogla videti su apartmani, poneki hotel, pekare i prepuni parkinzi. Zatim su usledila tri kruga oko centra da bi se našlo parking mesto u hladovini i krenulo u avanturu. Kada ugledate popločani put znate da ste na glavnom šetalištu koje, po mom mišljenju, ne nudi mnogo toga. Tu su par tezgi sa suvenirima, galerija i tursko kupatilo. Međutim, pravi raj Sokobanje se krije u obližnjim šumama. S obzirom na to da sam krenula oko 11 h ujutru, 20 minuta nakon buđenja nisam stigla ni kafu da popijem pa sam se brže bolje uputila ka jedinom restoranu za koji sam prethodno čula. U pitanju je restoran Marko Polo koji je poznatiji kao restoran Pećina, kako se nekada i zvao. Ukoliko nemate kondiciju, tu ste na jedan dan ili vas jednostavno mrzi da se penjete, predlažem da do njega odete kolima. Bukvalno se nalazi u steni, a ambijentu doprinosi i to što pored samog restorana protiče reka Moravica. Ne znam da li zbog ambijenta ili zbog činjenice da je 15h i 33 minuta, a ja još nisam popila kafu, ona mi se učinila najslađom ikada. A onda je usledio beg iz civilizacije. Pored restorana započinje staza koja vodi do samog vrha, do Soko grada. Po mom mišljenju, tu bi trebalo istaći jednu tablu na kojoj bi pisalo: "Za nastavak puta je potrebna adekvatna obuća (patike ili čizme)". Razumećete kasnije i zašto. Staza ide uz samu reku i jedna je od najlepših mesta koje sam posetila. Kraj puta se nalaze klupe i stolovi za piknik gde smo ručali pa nastavili dalje. A zatim kreće uzvišenje. Staza  je sve gora i neprohodnija. Ne znam da li to zavisi od količine kiše, ali delovi staze su skoro totalno nestali što i nije toliki problem dok se penjete. A onda stignete do Soko grada koji je nastao u periodu od 4. do 6. veka. Veći njegov deo je porušen, a dobro je očuvana samo ulazna kula. Pogled koji se pruža odatle je prelep, ali ujedno i zastrašujući. Nakon par slika koje sam napravila tu krenulo je spuštanje i ujedno moje muke. Bila sam totalno neadekvatno obuvena i obučena (gumene japanka sandale i haljinica). Pošto sam videla da sam u nezgodnoj situaciji i da neću baš tako olako sići, na nekim deonicama puta sam išla četvoronoške, na nekim unazad, a na nekim i briznula u plač od straha. Veliko hvala momku koji mi je pomogao da siđem i kome tada od straha nisam umela ni hvala da kažem. Nakon tog stresnog spuštanja sam se odvezla do jednog vidikovca kome ne znam ime, ali se sa njega pruža pogled na neko kupalište (da li je to plaža Župan ili ne zaista nisam sigurna) i tu sedela neko vreme, a onda obišla i park Banjica. Ima još dosta lokacija koje možete posetiti u okolini kao što je na primer vodopad Ripaljka, ali pre nedelju dana, kada sam bila tamo, on je presušio. Summa summarum, najviše me je oduševio deo staze pored reke Moravice i jedva čekam da se ponovo vratim tamo. A ukoliko vi planirate put u Sokobanju nadam se da će vam neke od ovih informacija biti korisne, s obzirom da se ja očigledno nisam dovoljno informisala pre polaska. 

Bovansko jezero

Do sledećeg viđenja, 

Nevena